20.09.2016.

Ниси ни студен ни врућ? Тако, пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк. 3, 16 – 17). Шта треба да радим са напретком и благостањем које ми желе, и које су ми обећали, када оно не побеђује смрт? Као да детету кажеш „ Ради свој домаћи рад са пажњом и поштовањем, и изградићеш предиван мртвачки сандук тако да ћеш имати диван погреб“. Логика овога света је њен сопствени мртвачки сандук. Шта треба да радим са напретком који не побеђује смрт? Нека сви промашаји дођу, све док је смрт уништена, и овај мој промашени живот преплављен вечношћу, чак и сада.

18.09.2016.

Страшно је, браћо и сестре, кад се на некога спусти тешка рука те тајанствене и неумитне Правде Божије.
Не може се живети против закона Божијег, па да се очекује срећа, и спокојство и задовољство. Ако се извесна удобност тим путем и нађе, нестална је и кратког века.
На дну грешникове и најслађе чаше налази се увек горчина и отров.
Нема већих мука, него кад човека мучи савест, нема веће страхоте, него не смети остати сам са собом и загледати у своју празну и изгубљену душу.
Ко од вас не зна бар за један случај како се страшно свети проливена крв?
Ко не зна како страшно пролазе они који се криво закуну, који невиног оклеветају, који светињу оскрнаве, који кума и родитеља увреде, који свој пород убијају, који туђе бракове и куће растурају?
На наше очи затиру се куће тих грешника…

03.09.2016.

Верујте ми, сестре моје, да монашки живот зaxтeвa велики труд. Ни дању ни ноћу нисам престајао и не престајем да призивам и тражим милост Господњу, а опет се приближавам очајању, као онај који ништа не чини и никада није „поставио почетак”. Постављајући почетак свакога дана, налазим да сам лажљивац и грешник. Али ви подражавајте мудре дјеве и бдијући и горко вапијући призивајте милост Господњу, јер нам је дошао крај. Можда се мир окончао и ми пребивамо заједно са мртвима. Зато пожурите.