31.12.2015.

Има ли ту макар и најмањег повода за оно разуздано весеље са пехарима вина у рукама и за плес, са којима се у наше време обично приређују такозвани „дочеци нове године“ у којима често узимају учешће и људи сами по себи тобоже озбиљни, који на тим „дочецима“ одједном губе сваку озбиљност и као да постају лакомислени ветропири? Да ли је то достојно узвишеног хришћанског звања?
Јер чини се да сваком правом хришћанину треба да буде јасно да је једини допустив и доличан „дочек нове године“ — његов дочек молитвом.

26.12.2015.

Наука нe може да докаже да Бога нема. Напротив. следбеници неверjа иису упознати с елементарним законима правилног размишљања. Онда нека се не позивају на науку. Боље је да кажу: „Не верујем зато што ми је срце тврдокорно“, „огрезао сам у таштину“, „плашим села погледам Бога у очи“. То би било поштено, дакле, и корак ка будућем покајању и исповедању. А овако — „наука је доказала…” Требало би да се стиде.

22.12.2015.

Не скривај тескобу у свом срцу. Јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док, духовно расположење покајника говори: „Сагреших, и опрости ми, Оче“, и на тај начин прогони тескобу. „Зар ја“, каже, „нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним?“ Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости.

20.12.2015.

Сећамо ли се ми, од какве нас је страшне невоље избавила милост Божија? Поколења синова и кћери народа нашег су силазили у ад на вечна мучења, проказа безбожности је разједала саму душу народну. Наше отачаство је било одбачено из заједнице са Небеским Оцем и светим Његовим, лишено историје и памћења о прошлој благочестивости, покривено ранама и гнојем лажљивих учења. Сада нам је дарована могућност избављања од духовно-моралне кварежи. Отворени су храмови, чује се проповед речи Божије, нема препрека за просвећивање народа светлошћу Христовом и за васпитавање деце у светој вери. Пред нама је отворен пут спасења, али да ли се често из наших срца излива славословље Господу Милостивоме?

19.12.2015.

Свети Никола је био је ватрено одан својој светој Цркви и пламено је ревновао за њену Славу и за чистоту васправославне вере. Он није могао да подноси да у његовом присуству неко хули на свету веру и да је срамоти, и да понижава свето Име Божије. Крајње кротак и Смирен, пун љубави и благонаклоности према људима, он ипак није могао да издржи богохуљења јеретика Арија, којије понижавао божанско достојанство Сина Божијег, и у наступу свете ревности за Господа, не размишљајући о последицама, ошамарио га је у присуству свих учесника васељенског сабора. Због тога су хтели да му одузмy епископски чин, али сам Господ и Пречиста Мајка Божија оправдали су овај његов смели Поступак. У виђењу, пред очима чланова сабора Господ Исус Христос је уручио Светом Николи Јеванђеље, а пресвета Богородица је положилa На његова рамена архијерејски омофор.

14.12.2015.

Христос се оваплотио и дошао к нама да бисмо га ми примили у срца наша. Тада је и Царство Божије у нама. Тада ћемо рећи као и апостол Павле. А живим — не више ја, него живи у мени Христос. Међутим, Христос не може да се усели у срце наше ако оно није чисто. Христос не улази тамо где влада грех. Потребно је да очистимо срце наше покајањем и тада ће се Царство Божије уселити у нас.

10.12.2015.

Преподобни Макарије Велики пише да душа има различите дубине, као некакво мноштво обитељи, без обзира што је она по својој природи једноставна. Понекад се човеку чини да је очистио своју душу, али то је самообмана јер се испод једног спрата налази други и човек не зна какве се звери и гмизавци тамо скривају. Због те лажне бестрасности у погибао су отишли многи подвижници који су пре времена славили победу, а да претходно нису упознали сваки кутак своје душе, него су само пребродили неколико искушења. Ако бисмо наставили ово поређење, видели бисмо да су људи који се баве само спољашњим врлинама заузети истим оним чиме су заузети и људи који чисте балконе и ходнике свог дома, док унутарње собе остају прекривене прашином и праљвштином. Православни подвижници боре се с грехом у дубини свог срца, тамо где се грех рађа и где помисли добијају форму речи и слика. Они отварају врата унутарњих тајних одаја, која су иначе затворена за оне који живе у свету, у незаустављивој бујици утисака. Ти спољашњи утисци стално заокупљују и узнемиравају наш ум, буде страсти и наша душа у свету личи на узбуркано језеро на чијој површини не можемо да видимо одраз неба. Човек у безмолвији види своје безбројне грехе, а у свету обично примећује само поступке. Зато се код оних који живе у свету и оних који живе у пустињи покајање веома разликује по својој сили и дубини.

08.12.2015.

Сада само духовно слепи људи не могу да виде куда иде савремени свет, у пуном смислу речи вођен на заклање од слугу светског зла, које напрегнуто и ужурбано раде на што скоријем зацарењу над светом Христовог непријатеља – Антихриста. Ове слуге зла крајње немилосрдно и сурово уклањају са свог пута све оне који не иду у корак са њима и сметају им. Припрема се проглашење нове светске религије, заједничке за све људе, предузимају се мере за стварање једне светске државе. На свему овом сложно и усиљено раде како савремени политичари тако и посленици такозваног „екуменистичког покрета“ и њихови истомишљеници и сапутници. Они презиру истинске хришћане, излажу их поругама и тамо где могу бити утицајни на Све начине их одстрањују. Све ово чине под наизглед лепим паролама мира свега света и сједињења свих Али како нас ове лукаве, улагивачке пароле из њихових уста подсећају на злославну слободу, једнакост и братство и сва она, њима слична, примамљива обећања којима су пред револуцију слуге светског зла обилато обасипале нашу несрећну отаџбину Русију, довевши је до страшне, Крваве пропасти.

06.12.2015.

Господ је дoшao да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво “ знање, у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, обеструлежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, то јест Свети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“. Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: