27.07.2015.

У духовном животу је толико неопходно не уздати се у себе, да без тога, у то буди уверен, не само не можеш извојевати жељену победу, него нећеш моћи одолети ни најмањем нападу непријатеља. Запамти то добро. Без обзира на слабост духовно – моралних моћи, ми обично врло високо мислимо о себи. Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
_свети Никодим Светогорац_

26.07.2015.

Једно од осећања које на овоме свету чини живот, у заједници или у самоћи, је гнев. А, гнев долази због гордости. Гнев долази због љубави према себи. Гнев је чедо себичности. Човек који воли себе се лако раздражује. Нервира га све што му није по вољи. Човек који воли себе је пун славољубља. Неке од његових омиљених реченица су: „А, где сам ту ја?“, „Који је мој део?“, „Видите шта ја могу да урадим?“, „Ви мене не не одајете признање!“, „Зашто он добија, а ја не?“. Завист. Ми волимо похвале. Испразне, потпуно бесмислене похвале које ништа не значе, али их горди човек воли. И још горди човек мрзи када га критикују. Ако си горд, и најмања замерка која ти није по вољи те разјари, заузимаш одбрамбени став, постајеш свадљив. Ако си горд и ако ти неко нешто каже и то ти се учини као осуда или критика, твоја уста почињу да се бране, да се само-оправдавају и прелазе у против-напад против ближњег.

26.07.2015.

Данас видимо морално разлагање, невиђено раније у историји, које је попримило карактер свељудске катастрофе. Човек је готово уништен као морална личност. Још се чувају крхотине некадашњих појмова добра и части, али ускоро ће од њих остати само успомене као трагови на песку. Сила, која се супротставља распаду и разлагању света јесте благодат Божија. Међутим, услови за примање благодати су љубав људи према Богу и међусобна љубав. Кад нестаје љубав благодат се повлачи и почиње падање у бездан: од човека ка животињи и од животиње ка демону.

25.07.2015.

Владика је са сваким поразговарао. Неке је утешио, друге охрабрио, треће поучио, а помоћ је сваком исту доделио. На крају, само за једног старца није било више ништа. Владика није могао да дозволи да тај сиромашак оде тужан и празних руку у претпразнично вече, па га је позвао код себе у владичански двор.
Увео је сиромашка у своје одаје и угостио. Из разговора је сазнао да је старац човек којег је задесила велика несрећа. Остао је без игде иког свог, запао у дугове, остао без ичега и на крају спао на просјачки штап. Разговарали су о минулим временима. Онда је старац почео да прича о једном свом необичном Божићном догађају.

24.07.2015.

Слушајући црквене песме у којима се прослављају угодници Божији, обично чујемо мушка имена. Али, ево, данас се празнује помен два Божија угодника, тачније, угоднице – оба света имена која се данас прослављају су женска.

Света великомученица Јефимија и света блажена кнегиња Олга – обе су назване још по једним именом: света Јефимија се назива «Свехвалном », а свету Олгу су још савременици звали «најмудријом међу женама».

22.07.2015.

У годинама пре револуције претходног бунтовног века почео је покрет обновљенства. Обновљенци су говорили да савременог човека више не може да надахне учење о искупљењу, да су неопходне нове идеје. Хуманизам као култ човека није желео и није допуштао искупљење, у томе је видео унижавање достојанства људске личности; њега је више задовољавало друго учење – како човек спасава самога себе кроз испуњење јеванђелских заповести и подражавање Исуса Христа као моралног обрасца за људе. Притом је део модерниста допуштао да је Христос идеални човек, док су други сматрали да је Он грешник Који се путем борбе са грехом и страстима које су живеле у Њему постепено усавршавао и коначно победио грех за време крсних страдања. Ово лажно учење представљало је Христа не као Искупитеља, већ као педагога и отварало пут за христијанизовану теософију и гностицизам. Важно је запамтити да су древни гностици – докети одбацивали догмат искупљења, сматрајући распеће и Христова страдања привидним. Апостол Јован Богослов је забрањивао хришћанима да имају било какав контакт са гностицима. Историја се понавља, и у прошлости можемо наћи сличности са данашњицом.

18.07.2015.

А како је трезвена, како је утешна наша православна вера! Трпети и трпети овде на земљи од демона, од људи, од својих телесних и душевних немоћи, плакати, вапити до краја овог живота, а све слатко и радосно нека буде тамо, у вечности! Јер у пролазном, променљивом животу није сигурно имати било шта драгоцено.

14.07.2015.

Пролазио је дан за даном. Духовник умрле (сестре), задржан неким пословима, није се враћао; а у међувремену, на опште чуђење, тело умрле није ни мало било начето распадањем, и она, мада се била охладила и није дисала, више је личила на уснулу него ли на умрлу. Најзад, тек осмог дана после њене кончине, дође њен духовник и, припремивши се за службу, он хтеде да је сахрани другог дана (по свом доласку), а по смрти деветог.