26.02.2015.

Великопосни разговор у храму св. Екатарине на Вспољу елики пост је време када премишљајући о протеклом животу сводимо рачуне. За време Великог Поста, чак и онај који ретко посећује храм, долази на исповест, да би се помирио са Богом и сопственом савешћу. У ове дане се требамо замислити у чему је смисао покајања и зашто је

25.02.2015.

Проповед на недељу Праштања и сви знамо, да морамо праштати, али врло често не знамо како то да учинимо. И ево, у данашњем Јеванђељу (Мт. 6, 14-20)[1] Господ нам говори: да би се научили да праштамо, ми треба да се научимо да примамо опроштај, који нам је дат. Прихватити праштање и доћи до способности праштања

23.02.2015.

Ето због чега се кајемо, ето због чега плачемо у време Великог поста. Због тога што многе дане који су нам били дати за покајање, за испуњавање Божијих заповести, дани када смо могли да живимо с Богом, стојимо пред Његовим лицем, ми смо проживели без Њега, далеко од Њега. Драгоцене дане живота дароване нам да би могли да се приближимо Богу, ми смо проћердали, изгубили. Живот је био дан свакоме од нас да би пришли Богу и видели Га лицем лицу, али ми Га нисмо видели. И ко зна колико нам још Великих постова треба да преживимо, колико нам је још могућности дато за покајање. Можда ће за неке који стоје овде овај Велики пост бити последња шанса да прегледају свој живот и да се окрену Богу.

23.02.2015.

По речима пророка, пост се састоји у томе да се одене наг, нахрани гладан, подели свој хлеб са ближњима. Суштина поста је изражена у речима: „даруј гладноме душу своју“. Пост је време када треба да заборавимо на себе, да се научимо да жртвујемо себе ради других. Време Великог Поста нам је даровано управо зато да би смо прегледали читав свој живот из те перспективе. То је далеко важније и далеко теже, него се једноставно уздржавати од ма које хране. Ако у неодржавању телесног поста често можемо наћи оправдање (болест, путовање, недостатак материјалних средстава итд.) за то што не радимо над својом душом, над својим срцем, нема извињења.

22.02.2015.

Данас, на Прашталну недељу, ми чекамо да нам опросте они које смо против воље ожалостили, којима смо причинили зло. Ми смо криви пред многима – једни пред другим, пред својим блискима. Често, живећи у једној породици, људи годинама не могу да се помире једни са другима. Али док не наступи помирење, ноћ неће проћи и дан се неће приближити. А ако нам недостаје сопствене снаге да сазнамо за шта смо криви пред другим људима, молићемо Бога да нам Он открије због чега и за шта треба да молимо опроштај од ближњих.

11.02.2015.

Сада настају такви дани да се свугде помиње хришћанство, отвара се више храмова, него што има верујућих. Међутим, нећемо пожурити да се радујемо. Често се догађа да је то само привид, јер изнутра нема хришћанског духа љубави, Духа Божијег, који ствара и даје живот. Напротив, тамо царује дух овога века – дух подозрења, злобе и раздора. Духови-преваранти и демонски ученици већ су отворено продрли и у црквену средину. Свештенослужитељи, црквени људи, који себи допуштају да у животу следе пожуде свога срца, истовремено се молећи Богу и служећи греху, добиће за то заслужену плату. Бог их не слуша, а ђаво, будући да није свезан силом Божијом, кроз оне које је обмануо извршава своја непотребна дела.

06.02.2015.

Тајанствено је и страшно рођење човјека на свијет. Страшан је човјеку и прелаз из тамне утробе свијета у тајанствену вјечност. Страшна је, својом уникалношћу и одговорношћу, свака минута овог живота. Али човјек је научио да замазује свој страх, да га сакрива, чак и да се смије над њим, да га лаже; он му се чак потчињава и приноси му жртве – да би обезбиједио лакоћу постојања под његовом влашћу. Таква је суштина и древног и савременог идолопоклонства: култивирања вјештачког врта живота и мисли изван Бога… Човјек себе само обмањује, живећи бездушно и „неустрашиво“