29.05.2014.

Ваз­не­се­ње Го­спод­ње спа­да ме­ђу два­на­ест нај­ве­ћих пра­зни­ка Пра­во­слав­не Цр­кве. Хри­шћан­ски су пра­зни­ци на­лик на ка­ри­ке злат­но­г лан­ца ко­је су не­рас­ки­ди­во по­ве­за­не. Че­тр­де­сет да­на на­кон Пасхе до­ла­зи пра­зник Ваз­не­се­ња, а де­сет да­на на­кон Ваз­не­се­ња пра­зник Тро­ји­це. Пре не­го про­го­во­ри­мо о Ваз­не­се­њу, задржаћемо сена пи­та­њу зна­че­ња и сми­сла би­блиј­ске и хра­мов­не сим­во­ли­ке и о по­ве­за­но­сти све­ште­не исто­ри­је

25.05.2014.

Христос Васкрсе! Пријатељи моји, ближи се дан када ће радосно пасхално „Христос васкрсе“ којим се сада поздрављамо уступити место свакодневном поздраву. И само ће једном недељно црквене службе и календар све што живи подсећати на Васкрсење Христово, на смисао и циљ живота, на васкрсење душе у Богу. Шест недеља по Васкрсу, недељно Еванђеље је нашој

18.05.2014.

Браћо и сестре, данас смо у Јеванђељу чули један од разговора Исуса Христа, Његов разговор са женом Самарјанком. Док слушамо ту јеванђељску причу, наша душа замире од страхопоштовања које осећамо према великој тајни. То Јеванђеље није упућено само уму и вољи, него и човековом срцу. Самарјанка је била грешница из народа који су Јевреји презирали и одбацили. Али та жена је сачувала духовну чистоту. Како треба да схватимо то да је у греху сачувала чистоту? Она је била свесна свог пада, стидела се због тога и тај стид је био залог њеног духовног препорода. И ми смо, браћо и сестре, грешни, али се не стидимо ни себе, ни људи. Самрјанка се трудила да из дома свога излази само онда кад је на улици било мало људи и ишла је обореног погледа, а ми гледамо друге људе у очи, и то гордо као праведници и уопште се не стидимо својих грехова. Ми безочно једни друге разобличавамо за много мање грехе но што су то наши. Зато и нисмо достојни да схватимо и разумемо Јеванђеље.

14.05.2014.

„Немам човека“ – ето речи које је Господ чуо од раслабљеног. У тим речима изражена је сва бол, сва невоља, сва безмерна дубина његовог страдања и усамљености. Трагедија раслабљеног се састоји у томе што за тридесет и осам година свог живота он није сусрео човека – онога који би био способан да са њим подели његово страдање, да преузме на себе макар део његове беспомоћности. Могуће је, како се чини, проживети тридесет и осам година и остати усамљен. Могуће је проживети читав живот – и не срести човека!

04.05.2014.

У недељу жена-мироносица ми размишљамо о високом призвању жена-хришћанки у Цркви. Колико је било светих жена у читавој историји Цркве! Колико их је било у Светој Русији за десет векова хришћанства! Какав су подвиг оне пројавиле у недавним годинама гоњења! Сетимо се бар основатељке Марто-Маријине обитељи у Москви, велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне. После погибије мужа, она већ славна због своје добротворне делатности, решила је да до краја посвети свој живот служењу Богу и људима. За њу је била једина радост у свету: приопштавати се Господу и друге приводити Њему. Од својих средстава она је основала обитељ милосрђа, која је по уставу подсећала на манастир, где је водила заједно са другим сестрама аскетски живот подвижнице.