[dropcap letter=“У“][/dropcap]тиша се дневна ларма, и сунце се на западу зацрвени, застиђено од своје јутарње страсти и разбијених нада. А Вран Гавран забоде штап на боровој висоравни, и упути се за залазећим сунцем, унаоколо земље, не дајући сунцу ни да зађе ни да изађе, јер жељаше Вран да види целу планету под истим нагибом сунца. Па када се кружним путем поново нађе на боровој висоравни, упиташе га зелени борови, и жуте лисице испод борова, и шарене тице на гранама, и окате рибе из сребрног jезера, – његови стари познаници, сви га упиташе:

– Шта си видео, причај нам, Вране, путујући са сунцем око земље?

Погледа Вран свемилосним погледом зелене борове, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру, па прозбори:

– Видео сам самога себе, издробљеног, маскираног, отуђеног, самозаборављеног, окованог – самога себе.

Видео сам безброј будала са скиптром мудрости, и Бога распетог у њима.

Видео сам много опаких властодржаца са фирмом Божје милости, и Бога распетог у њима;

И много светитеља, обучених у лудачку кошуљу стида, и Бога распетог у њима;

И много зломислилаца у зачељу трпезе, и Бога распетог у њима;

И много злорекаца са вођством у руци, и Бога распетог у њима;

И много злодетеља под скерлетном тогом славе, и Бога распетог у њима;

Видео сам синове збунтоване против Оца, и Оца сервилног измећара синовима.

Но највеће што сам видео то није човек без греха но човек, који свесно и вољно искупљује свој грех.

Дизање пониженог Бога једина је ствар, која ми се учинила већа и од Бога, и несравњено већа од земље.

И видео сам, близанци моји, видео сам свуда нокте Луциферове, мада ретко без рукавица; и рогове његове, мада ретко без калпака; и безбојне очи његове, мада ретко без бојених наочара; и ледено лице његово, мада ретко без топле маске; и мач у руци његовој, мада ретко без крста; и маслинову грану мира на грудима његовим, мада ретко без отровне стреле; и нарцис љубави за солуфама његовим, мада ретко неоплетен змијама.

Великим страхом испунише се зелени борови, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру, па опет упиташе Вран Гаврана:

– Па је ли те твоје путовање са сунцем учинило блаженијим и богатијим, Вране Близанче?

Одговори Вран:

Да се сав снег у шећер претвори, а сва киша у малвасију, горчина душе моје не би била заслађена. Јер душа мојa не жели сласти споља. Нити жели да пије сласт, но да поји слашћу.

Да се сва прашина под ногама мојим у смарагд претвори, и све лишће на дрвећу у дијамант, богатство моје не би се умножило. Јер душа моја не очекује богатство споља. Њена је жеља – њен крст – да себе обогати собом а не оделом. Да ми се све ласкаве речи кажу, све почасти укажу и сви престоли даду, ништа не би могло смањити жалост моју осим душа, које би се додале души мојој, које би се слиле с душом мојом, и душу моју удвостручиле, утростручиле, усвечеловечиле.

Опет упиташе зелeни борови, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру:

– Какав је, Вране, пут, којим си ходио?

– Кружан, одговори Вран. Исти онакав каквим и ви ходите када се крећете, када се чак и не крећете.

Ја сам ходио кроз биљке и минерале, сагледао себе у њима, и кроз њих себи дошао.

Ходио сам кроз скимне и змије, кроз арслане гневне и голубе кровињаре, и кроз њих се враћао себи.

Ходио сам кроз гвожђе и живу, кроз биљур и драгуљ, кроз угаљ и радијум, и обазревши се – нашао сам се опет код себе.

Усељавао сам се у маховину поларну и у гљиве барске, и нисам нашао туђине.

Летео сам с ветром и дремао с корњачама, и круг се ипак састављао.

Зрикао сам са зрикавцима, бумбарао с бумбарима и кукао с кукавицама, и кад сам се обазрео око себе, видео сам прстен.

Јурио сам хоризонталом, заклевши се: „Hећу више кругом!“ Но кад сам држао да сам на ивици васионе, ја сам видео опет прстен скопчан.

Поновно и поновно улазио сам у све коже људске, у све бунде зверске, у све кошуље цвећане, тражећи туђина, но кад сам држао да сам се удаљио у најдубљу даљину, ја сам се невидљивим кругом враћао у најближу близину.

Бежао сам од себе, да бих избегао неизбежно, но кад сам падао од умора, видео сам се у својој старој постељи.

Још једном се усудише с питањем зелени борови, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру:

– Можемо ли ти ми помоћи, Вране, близанче свега постојећег?

– Не можете мени помоћи, ако не помогнете свему. А свему ћете помоћи мислећи о Свечовеку.

Гле, близанци моји, Свечовек је Распети Бог у свему. Све што постоји на земљи крстови су Распетога Бога.

Свечовек је оно што не лаже у лажову, и не краде у лопову, и не пали у паликући; што не руши у осваjачу, и не блуди у блуднику, и не плаши се у плашљивцу, и не тврдичи у тврдици, и не стрепи у самртнику. Оно је Свечовек.

Свечовек је, близанци, оно што се oceha крилато у змији, свеже у трулој јабуци, несебично у јазавцу, непролазно у бору, неусамљено у лисици, непобедно у тици, срећно у риби, креативно у сребрном језеру, и живо у гробљу. Оно је Свечовек.

Свечовек је Мајка Луциферова, која се дала од сина понизити, исецкати, смањити, стеснити, попљувати и распети, све из материнске љубави према сину.

Ја хоћу да успоставим Мајку, да је саберем, омоћам, освемоћам и васкрcнем.

Кунем вам се, Распетом Мајком, да ћу своју вољу остварити, с помоћи вашом.

Надчовек је зидао куле на неравним темељима спољашње разлике свега. Зато су му се куле сурвале.

А ми ћемо зидати кулу новог света, нове историје, на темељу унутрашње – најунутрашњије – једнакости свега, или распетости свега.

Зато вам и говорим, близанци моји:

– Не можете мени (ни себи) помоћи, ако не помогнете свему. А свему ћете помоћи мислећи о Свечовеку. Прво мислећи о Свечовеку.