27.10.2014.

старац Јосиф Исихаста: 4. ЧЕДО, АКО ОБРАТИШ ПАЖЊУ НА ОНО ШТО ТИ ПИШЕМ

ЧЕТВРТО ПИСМО

Чедо моје, ако обратиш пажњу на све што ти пишем и ако се примораваш на то, обрешћеш велику корист. Све те ствари дешавају ти се зато, што се ниси приморавао да изговараш молитву. Зато, приморавај се да је непрестано изговараш. Нека ти се усне не зауставе. На тај начин ћеш се привићи на њу, након чега ће је прихватити и ум. Не буди сигуран у своје помисли да не ослабиш и оскрнавиш се.

Ако се будеш молио и присиљавао на молитву, видећеш колико ћеш благодати примити.

Живот човеков је, чедо моје, препун туге, јер је у изгнанству. Не тражи савршено спокојство. Ако је Христос понео крст, и ми такође морамо носити своје крстове. Ако издржимо све жалости [сву тескобу], примићемо благодат Божију. Господ допушта да будемо искушавани, јер тако проба нашу ревност и љубав према Њему. Према томе, неопходно нам је трпљење. Без трпљења човек не може постати делатан, не може се научити духовном, нити пак може достићи меру врлине и савршенства.

Љуби Исуса и непрестано изговарај молитву, и Он ће те просветлити на твом путу.

Пази да никога не осуђујеш, јер ће због тога Бог допустити да се благодат удаљи од тебе, да паднеш и да будеш понижен, како би увидео своје грешке.

Све о чему си писао је добро. Као прво, то што ти осећаш јесте благодат Божија која, када дође, човека чини духовним. Човеку тада све изгледа добро и лепо. Он све воли и задобија умиљење, сузе и горљиву душу. Међутим, када благодат одступи да би искушала човекову душу, све постаје плотско и душа пада. У том тренутку не смеш да изгубиш усрђе него приморај себе да непрестано изговараш молитву, са силом, са принудом и са великим болом: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!”

Опет, и много пута, изговарај то једно исто. И као да умом пред собом гледаш Христа, говори му: „Благодарим Ти, Христе мој, за сва добра која си ми дао као и за сва зла због којих страдам. Слава теби, слава теби, Боже мој!” Ако будеш трпељив, поново ће доћи благодат и радост. Међутим, доћи ће и искушења, и тескоба [жалост], и пометња и узнемиреност, а онда опет борба, победа и благодарење. Тако ће бити све док се мало помало не очистиш од страсти и не постанеш духован. Временом ћеш доспети и до бестрашћа.

Али мораш да се бориш. Не очекуј да добре ствари дођу саме по себи. Није лако постати монах. Монах мора да подноси увреде, подсмехе и искушења, Мора да падне, да устане, да постане човек. Не на мамином крилу. Је ли уопште могуће, и да ли се икада чуло да је неко постао монах уз мамине скуте која, чим он каже: „Јао!”, каже: „Једи, иначе ћеш се разболети.”

Подвиг. чедо моје, захтева лишавање. Врлине се не задобијају у луксузу и лагодним животом. Треба борбе и великог труда. Да дању и ноћу призиваш Христа. Да трпиш у свим искушењима и жалостима. Да се угуше гнев и похота .

Доста ћеш се изморити док не схватиш да је молитва без пажње и будности, губљење времена, труд без плате. Неопходно је да уз сва чула и изнутра и споља поставиш будног чувара – пажњу. Када нема пажње и ум и душевне силе расипају се на узалудне и обичне ствари, као бескорисна вода која се разлива по улицама. Нико никада није нашао молитву без пажње и трезвеноумља. Нико се никада није удостојио да се узнесе до горњег [вишњег, небеског] ако најпре није презрео доње [земно]. Ти се често молиш, али твој ум лута тамо и овамо, где се њему допада и где је навикао да иде. Зато је потребан велики напор да би се он отуда вратио и обратио пажњу на речи молитве.

Непријатељ се често лукаво прикрада твојим помислима и речима, твом слуху и погледу, а да ти тога ниси ни свестан. Касније, када то схватиш, мораш да водиш велику борбу да би се очистио. Апи не повлачи се из битке са злим духовима. Благодаћу Божијом, из ње ћеш изаћи као победник и радоваћеш се исто онолико колико си пре тога патио.

Додаћу још и следеће. Као прво, буди опрезан – а реци то и осталима – да не хвалиш сабраћу у њиховом присуству. Похвала шкоди и савршенима, а камоли вама који сте још слаби.

Једном је неком светом монаху дошао посетилац. Он му је три пута рекао да изврсно плете своје рукоделање. Када је трећи пут рекао, светитељ је на то одговорио: „Човече, од тренутка када си ти дошао овамо, отерао си Бога од мене.”

Увиђаш ли колико су светитељи били строги? Због тога је у свему неопходна велика пажња. Једино прекори и увреде доносе човеку духовну корист, јер се из њих рађа смирење. Човек добија венце и трпљењем поражава саможивост и сујету.

Према томе, када те вређају и кажу: „Ти си надмени саможивац, ти си нетрпељиви лицемер” и слично, знај да је то време трпљења. Ако одговориш, губиш.

Зато увек имај страха Божијега. Имај љубави за свакога и пази да некога нечим не ражалостиш или да га не повредиш, јер ће ти у време молитве бол твога брата бити препрека.

Свима буди добар пример у речима и делима, и благодат Божија ће ти увек помагати, и увек те покривати.

И пази, чедо моје, и не заборављај читавог живота, да монах мирјанима мора да буде пример, а не саблазан, као што су и њему самом пример анђели. И зато мора да буде веома опрезан, да га сатана не превари.

Ако је неопходно да монах изађе у свет, нека иде. Али мора да буде сав око, сав светлост. Да добро гледа, да не би нашкодио себи покушавајући да помогне другима.

Веома је опасно да у свет излазе млади монаси и монахиње који су још у цвету младости. Они у том случају корачају посред замки.

За оне који су већ у зрелим годинама и који су исушени подвигом и није тако опасно. Уколико поседују дугогодишњи опит и знање, они неће толико нашкодити себи колико ће користити другим људима.

Уопштено говорећи, монах не добија никакву корист од света, осим похвала и славе које ће испразнити све што је сакупио остављајући га нагим. И тешко њему, ако нема благодати Божије да га покрије, сагласно потреби и циљу ради којих је и изашао.

Оставите Коментар