архимандрит Рафаил (Карелин): РАЗГОВОР СА САМАРЈАНКОМ

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

[dropcap letter=“Б“][/dropcap]раћо и сестре, у Јеванђељу можемо пронаћи Христове заповести, приче, разговоре, чудеса, пророчанства. Јеванђељске заповести су услов новог савеза човека са Богом и оне су концетрисане у Спаситељевој Беседи на гори. Господ нам показује два пута, пут живота и пут смрти. Он указује и на разлике и унутарње јединство заповести Старог и Новог Завета. Ако бисмо Свето Писмо упоредили с неком литицом која се високо уздиже, онда би Стари Завет био подножје те литице, а Нови Завет њен врх. Приче су у ствари мудре алегорије. Заповести су пре свега упућене вољи човековој и његовој савести, а приче нам откривају море Божије премудрости и намењене су човековом уму. Чудеса представљају наду. У њима се открива свемоћ Бога Којем су покорни и небо и земља. Чудеса сведоче да је Реч Божија свемогућа. Она може створити Васељењу, исцелити на смрт болесног, оживети мртвог и подићи палог.

Браћо и сестре, данас смо у Јеванђељу чули један од разговора Исуса Христа, Његов разговор са женом Самарјанком. Док слушамо ту јеванђељску причу, наша душа замире од страхопоштовања које осећамо према великој тајни. То Јеванђеље није упућено само уму и вољи, него и човековом срцу. Самарјанка је била грешница из народа који су Јевреји презирали и одбацили. Али та жена је сачувала духовну чистоту. Како треба да схватимо то да је у греху сачувала чистоту? Она је била свесна свог пада, стидела се због тога и тај стид је био залог њеног духовног препорода. И ми смо, браћо и сестре, грешни, али се не стидимо ни себе, ни људи. Самрјанка се трудила да из дома свога излази само онда кад је на улици било мало људи и ишла је обореног погледа, а ми гледамо друге људе у очи, и то гордо као праведници и уопште се не стидимо својих грехова. Ми безочно једни друге разобличавамо за много мање грехе но што су то наши. Зато и нисмо достојни да схватимо и разумемо Јеванђеље.

Дакле, грешна Самрјанка удостојила се да разговара са самим Господом. У том разговору Господ и њој и нама открива велику тајну, тајну да је човеково срце нерукотворени и вечни храм Божији. Наш ум треба да приноси молитву Богу у дубини срца, као у духовном олтару. У јерусалимском Храму свештеник је клао жртву оштрим челичним ножем, а затим је та жртва била спаљивана у храмовном дворишту. Тај жртвеник називан је огњеним лавом. Ми смо дужни да у храму свога срца кољемо, као животиње, грешне и нечисте помисли именом Господа Исуса Христа и да у пламену љубави према Богу сажижемо све што је нечисто. Свештеници су били подељени у двадесет четири чреде према броју сати једног дана. То символички означава да молитва у нашем срцу треба да буде непрекидна. Првосвештеник је једном годишње улази у Светињу над светињама да би се тамо помолио за своје грехе и за грехе целог народа. То место је било одвојено од храма. У Светињи над светињама владали су полумрак и тишина. Браћо и сестре, кад се Дух Свети косне човековог срца, оно постаје Светиња над светињама. Тада бука овога света и бука наших страсти и грешних помисли замире и у нашем срцу настаје велика тишина. Слике овог света тада нестају и у срцу завлада тајанствени полумрак у којем се јавља Господ.

Спаситељ је открио Самрјанки једну велику и нама непознату тајну, тајну да у нама самима постоји диван храм, храм лепших од целе Васељене. Тај храм је срце очишћено од греха и освећено именом Исуса Христа. Хришћани који су се кроз подвиг и духовна и овом свету невидљива страдања очистили, као да су крвљу својом опрали, тај невидљиви храм били су одушевљени том лепотом. Запањени лепотом Божије Светлости они више нису хтели да виде лепоту овог спољашњег света. Име Исуса Христа претвара се у невидљиву Светлост и та дивна Светлост обасјава и срце и душу, а понекад чак и тело човеково. У књизи о атонском подвижнику преподобном Силуану записано је како је једном на бденију пред празник, док је духовник исповедао монаха изненада погледао у његово лице и био потресен јер је оно било слично лику Исусу Христа и чинило се да је Сâм Христос стајао у храму. Тако је Исусова молитва преобразила и облистала човека духовном Светлошћу. Име Исуса Христа претвара се у струје живе воде, у струје благодати. Уколико је човек очистио себе од страсти и греха, разговор и сваки контакт с тим човеком памтимо за цео живот. Нама се чини као да смо кроз разговор с њим добили некакву посебну силу. Исусова молитва омогућава нам да схватимо дубине Светог Писма. Она човека чини прозорљивим. У Соломоновим причама је речено да се праведници прозорљивошћу спасавају. Исусова молитва даје нам способност да осетимо туђу душу, да преживљавамо њену бол и патњу, да знамо њене потребе, али истовремено и да видимо у нечијој души лаж и подмуклост као некакве црне мрље. Зато је свети Јована Кронштантски, који је стално творио Исусову молитву, осећао душе људи који су му прилазили. С једнима је био нежен, као мајка с дететом, с другима строг, а с трећима чак оштар и груб. Трудио се да жалосне утеши, пале да подигне, гордост надменог да сломи и да раскринка лицемера и лажова.

Самарјанка је говорила, као да је питала Господа: Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати (Јн. 4, 20). У Јерусалиму је постојао један једини старозаветни храм Богу истинитоме. Гругог храма није било. Јевреји и такозвани прозелити, тојест припадници других племена који су примили старозаветну религију, трудили су се да посете јерусалимски Храм да би тамо принели жртву и узнели молитву. Самарјани су изгубили чистоту вере и зато им Јевреји нису дозвољавали да учествују у изградњи новог јерусалимског Храма. Зато су Самарјани саградили себи храм на гори Гаризин. Та гора се, иначе, помиње у  Библији. Пророк и боговидац Мојсије оставио је завештање да се народ благосиља управо са те горе (види, 5. Мој. 27, 11-13), а да се са друге горе, горе Евал проклињу одступници од Божијег закона. Јеврејски војсковађа Јован Хиркан разорио је самарјански храм, али су се Самарјани и поред тога пели на врх Гаризина и молили се на рушевинама тог храма. Но Господ вели да је срце човеково нерукотворени храм и да је највећа молитва – молитва у духу и истини. Истина је Сâм Господ Исус Христос. Истина је Његово Име. Истина је Свето Јеванђеље. Истина је живот по Јеванђељу. Браћо и сестре, зашто су многи од нас почињали Исусову молитву, па кад нису видели брзи резултат од ње, постајали су раводушни према њој и чак заборавили на њу? То је зато што наш живот није истина. Да би наша молитва била истинита и стварна, она мора да буде у складу с нашим целокупним животом. Ми у срцу свом не призивамо Исуса Христа, али исто тако треба и да живимо по речи Исуса Христа. Уколико између живота и молитве постоји несклад, онда молитва није истинита и ми смо лажови.

Браћо и сестре, да би наша молитва била истинита, морамо се учити да будемо искрени и да говоримо истину. Да би наша молитва била молитва Истине, Истина мора да буде покретач нашег целокупног живота, свих наших дела, речи и помисли и да наше речи не буду у нескладу с оним што чинимо. Браћо и сестре, молити се у духу значи да није довољно да просто изговарамо речи молитве, него да треба да их срцем осећамо и умом да у њих проникнемо. Веома често се догађа да прочитамо молитвено правило и да уопште не схватимо шта смо прочитали, за шта смо се молили и Коме смо се обраћали. Ако молитву, коју су написали свети Оци, будемо читали пажљиво, неће нам бити туђа, него ће постати молитва наше душе. Молити се духом значи цео свој живот посветити стицању Духа Светога и чувати се свега онога што би могло да увреди Божију благодат. Молити се духом значи пробудити свој успаван дух и пре смрти доживети васкрсење из мртвих. Господ каже: Јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају (Јн. 4, 23). Такви молитвеници, који живе усред овога света, драгоцени су пред Богом као дивни дијамнти пронађени међу комадићима глине и камења.

Неки људи се питају зашто постоје цркве и да ли треба у њих да одлазимо ако је већ наше срце храм Божији? У цркви је тајанствено присутан Сâм Господ. У цркви се кроз свештене слике и символе мистички одвијају сви догађаји из Светог Писма. Ми на празнике у цркви преживљавамо оне велике догађаје који су препородили и спасили човечанство. Кад смо у храму, и ми духом учествујемо и тим догађајима. Зато је свети Јован Златоуст, обраћајући се са амвона окупљеним хришћанима, говорио: “Ви сте близу Исуса Христа исто као и они који су Га видели у Његовом земном животу и који су се дотицали Његове одежде”.

Преподобни Сисоје Велики је, кад изађе из храма, брзо одлазио у своју келију а да ни с ким ни реч не прозбори. Једном су га братија питала: “Оче, зар нас толико не волиш да чим изађеш из храма, брзо одлазиш у своју келију?” Подвижник им је одговорио: “Браћо, види Господ колико волим свакога од вас. Но у храму сам упалио светиљку свог срца. Од храмовне службе упалила се моја свећа. Кад изађем из храма, сличан сам човеку који иде под ударима ветра и ја се бојим да ће се моја свећа угасити, да ће се угасити у разговорима с вама, да ће је угасити овај свет. Зато брзо одлазим у своју келију носећи са собом духовни огањ.” Дакле, браћо и сестре, молитва треба да буде упаљена у храму и да се касније тај пламен настани у нашем срцу, да настави да гори попут свеће. Велико је човеково срце! Господ каже да ће из срца које је стекло благодат потећи реке живе, тојест благодатне, духовне воде (види, Јн. 7, 38). Ех, како често из нашег срца теку страшне адске мртве воде! То су реке злобе, греха и прљавштине. Браћо и сестре, велико је срце човеково! У њему започиње рај, или ад већ овде на земљи.

Амин.

архимандрит Рафаил (Карелин)

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 18. мај 2014.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци